Prava Istina O Uskrsu
 
Sve u šta verujete - da li znate zašto? Iz kog razloga cinite odredene stvari? Verovatno nikad ne zastanete da postavite sebi takva pitanja. Od malena ste nauceni da prihvatite Uskrs kao najveci hrišcanski praznik, uz pretpostavku da "Veliki casni uskršnji post", "Sveta nedelja", "Veliki petak", farbanje uskršnjih jaja, pogaca sa krstom, pa i odlazak u crkvu na Uskršnju nedelju, predstavljaju istinitu hrišcansku religiju! Usled našeg ljudskog instinkta da slepo sledimo druge ljude i njihove obicaje, vecina nas veruje u mnoge neistine, grešimo u mnogo cemu, mada pretpostavljamo da je sve što cinimo ispravno, cak i da je to svetinja!
 
Paganska boginja Ištar
 
Na engleskom se Uskrs kaže "Easter". Ljudi ciji je to maternji jezik su navedeni da misle kako ta rec znaci "vaskrsenje Hristovo"! Vec 1600 godina ceo svet uci kako je Isus ustao iz mrtvih u nedelju ujutru. To je samo jedna od bajki na koje apostol Pavle upozorava citaoce Novog Zaveta. Isus nije vaskrsao u nedelju! "Easter" je malcice izmenjena engleska verzija za ime stare asirsko - vavilonske boginje Ištar koja potice iz drevne teutonske mitologije, u kojoj je poznata kao "Ostern". Fenicani su je zvali Astarte, a u srpskom prevodu Starog Zaveta ova paganska boginja se spominje pod imenom "Astarota". Astarota (Ištar) je mitološka supruga boga sunca - Vala. Svevišnji Bog je u Bibliji (Starom Zavetu) proglasio kult boga Vala za najodvratniji paganski idolopoklonicki obicaj! "Webster Dictionary", najpopularniji leksikon na engleskom jeziku, jasno otkriva da pojam "Easter" ima pagansko poreklo.
 
Apostoli su držali Pashu
 
"Svetski almanah za 1968." objavio je sledeci tekst:
 
"U drugom veku naše ere medu Hrišcanima u Maloj Aziji (što ce reci u Efesu, Galatiji i gdegod je apostol Pavle osnovao takozvane "neznabožacke" (nejevrejske) crkve) Uskrs se držao 14. Nisana - sedmog meseca u jevrejskom (civilnom) kalendaru". Drugim recima, u prošlosti, taj praznik se slavio cetrnaestog dana u prvom mesecu po svetom kalendaru. Tada nije nosio ime po paganskom božanstvu Astaroti, nego kao što piše u Delima apostolskim 12:4 - Pasha!
 
Isus, prvi apostoli i preobraceni "neznabožacki" Hrišcani držali su Pashu, Praznik beskvasnih hlebova, Pentekost (Pedesetnice ili Dan prvina) i svete praznike koje je Bog zauvek ustanovio (Dela apostolska 2:1; 12:3; 18:21; 20:6, 16 i Prva Korincanima 5:7-8 i 16:8). Pasha, koja se slavila u ranoj istinitoj Crkvi, predstavlja pomen na raspece Isusa Hrista (Jevandelje po Luci 22:19), a datum kada se to drži nije Uskršnja nedelja, niti odredeni dan u sedmici. Svake godine Pasha pada u razlicite dane. Pavle upozorava obracenike iz redova neznabožaca da se ne vracaju na ponovno držanje paganskih svetkovina, medu njima i Uskrsa (Galatima 4:9-10).
 
Kako se onda jedan takav paganski festival uvukao i ucvrstio u narodima koji ispovedaju hrišcanstvo? Bicete iznenadeni kada saznate istorijat Uskrsa! Ali, prvo obratite pažnju na pravo poreklo i prirodu tog praznika.
 
Haldejska pozadina Uskrsa
 
Aleksandar Hislop u knjizi "Dva Vavilona" kaže: "Uskrsu na samom njegovom celu piše haldejsko poreklo. Uskrs ("Easter") je glavom i bradom Astarota, a to je jedna od titula boginje Beltis, carice nebeske..." (str. 103).
 
Drevni narodi su nadevali razlicita imena istim paganskim božanstvima. Fenicani su tu boginju zvali Astarota. Ista se pojavljuje pod imenom "Ištar" na spomenicima iz stare asirske prestonice Ninive koje je otkrio Lajard prilikom arheoloških iskopavanja (Ostin Lajard, "Niniva i Vavilon", tom II, str. 629). Bog Val (spomenut u Starom Zavetu), poznat je i po imenu "Moloh". Vecni Bog je osudio cara Solomuna zbog prinošenja žrtava Molohu i drugim paganskim bogovima (Prva Knjiga o carevima 11:1-11, narocito 7. stih gde je Moloh nazvan "gadom"). Zbog toga je Solomunovom sinu bilo oduzeto izraelsko carstvo.
 
Val - olicenje sunca - je glavno božanstvo u drevnom haldejskom idolopoklonickom sistemu obožavanja sunca, a Astarota je njegova pratilja, to jest žena. Hislop piše: "Festival poznat kao Uskrs, o kome piše 'Istorija Crkve', u trecem i cetvrtom veku prilicno se razlikovao od ovog koji danas slave rimska i protestantske crkve. U to vreme ovaj praznik nije bio poznat po imenu koje bi ukazivalo na boginju Ištar ili vaskrsnuce boga sunca, vec su ga zvali - Pasha! Mnogi koji ispovedahu hrišcansku religiju svetkovali su Pashu od najranije pojave hrišcanstva. U pocetku, Pasha se slavila kada i jevrejski Pesah - dan kada je raspet Hristos. Ona nije idolopoklonickog karaktera, niti joj prethodi post" ("Dva Vavilona", str. 104).
 
Poreklo "Velikog casnog uskršnjeg posta"
 
"Stoga je potrebno znati da nikakav post nije postojao dokle god je izvorna crkva držala do svog savršenstva" napisao je Johanes Kasijanus u petom veku, u knjizi "Prva teološka konferencija, glava 30". Isus nije imao obicaj da posti cetrdeset dana pred Uskrs, niti je takav period postojao u vreme apostola i prvobitne istinite Crkve Božije. Odakle onda potice taj obicaj?
 
"Obicaj cetrdesetodnevnog uzdržavanja u postu direktno je preuzet od poklonika vavilonske boginje Ištar. Ovakav prolecni post još uvek drže Jezidi, paganski obožavaoci Đavola u Kurdistanu, koji su nasledili taj obicaj od svojih nekadašnjih gospodara - Vavilonaca. Meksicki pagani su se pridržavali cetrdesetodnevnog posta koji se slavio i u Egiptu" ("Dva Vavilona", str. 104-105). U stvari, u Egiptu se cetrdesetodnevni post upražnjavao izricito u slavu boga Ozirisa, u Siriji poznatog kao Adonis, a u Vavilonu kao Tamuz (Džon Lendsier, "Sabejska istraživanja", str. 111-112).
 
Da li shvatate šta se dogodilo?! Svevišnji Bog je zapovedio svom narodu da zauvek slavi Pashu (Druga knjiga Mojsijeva 12:24)! Ta zapovest data je Izraelcima još dok su boravili u Egiptu, to jest pre nego što je sklopljen stari zavet - takozvani Mojsijev zakon! Pre nego što je Isus Hristos razapnut na krst, starozavetna Pasha je predstavljala ilustraciju (prototip) smrti kojom On treba da umre za oproštenje naših greha. Na svojoj poslednjoj Pashi, Isus je promenio simbole tog praznika, pa je tako jagnjecu krv zamenio vinom, a jagnje beskvasnim hlebom. Isus nije ukinuo Pashu; samo je promenio njene simbole! Svi Njegovi apostoli i pravi hrišcani u prvom veku nove ere držali su taj praznik svakog prvog meseca (cetrnaestog dana) u godini po svetom kalendaru. Današnja Pasha predstavlja pomen na Hristovu smrt. Svake godine na to vece, istiniti hrišcani reafirmišu svoju veru u krv Isusa Hrista, koja je prolivena za oproštenje licnih greha i Hristovo telo, koje je izlomljeno zarad licnog fizickog isceljenja.
 
Da li sad shvatate šta se u stvari dogodilo? Svi narodi su, buduci prevareni, izbacili praznik koji je Bog zauvek uspostavio kao spomen na smrt istinitog Spasitelja koji je umro za naše grehe i tu uredbu zamenili paganskim festivalom koji služi kao pomen krivotvorenom "spasitelju" i posredniku izmedu Boga i ljudi - Valu - bogu sunca koji nosi ime po svojoj mitskoj ženi, boginji Ištar! Ištar nije niko drugi do carica iz starog veka Semiramida, koja se prevarom podmetnula kao žena boga sunca i postala paganski idol - "carica nebeska".
 
Sve ovo nema nikakve veze sa hrišcanstvom, nego je do srži pagansko! Milioni ljudi, žrtve ove obmane, navedeni su da slave takav vid bezbožnog idolopoklonstva i, tako prevareni, misle da odaju slavu Isusu Hristu, Sinu Boga našeg Stvoritelja! Uskrs nije praznik u cast Isusa Hrista! Svako od nas je, poput ovce, sledio milione drugih ljudi kada je u pitanju držanje tog obicaja. Ali "ne gledajuci dakle Bog na vremena neznanja, sad zapoveda svim ljudima svuda da se pokaju" (Dela apostolska 17:30).
 
Farbanje jaja
 
Da li znate da obojena jaja, u misticnim obredima starog Vavilona, imaju odredenu ulogu, baš kao i u današnjem vaskršnjem slavlju? Eto još jednog paganskog obicaja! Edvard Dejvis, u svojoj knjizi "Mitologija i obredi britanskih Druida" piše da su stari Druidi svuda nosili jaja sa sobom, pošto je to sveta amajlija njihovog idolopoklonickog reda. Jaja su svetinja kod mnogih drevnih civilizacija i sastavni deo religijskih ceremonija starih Egipcana i naroda sa Bliskog istoka. Džejms Bronvik piše:
 
"Jaja su se kacila u egipatske hramove. Bunsen skrece pažnju na svetovno jaje, simbol bujnog života koji izvire iz usta velikog boga egipatske zemlje.
 
Venus Ištar izlegla se iz misticnog vavilonskog jajeta koje je palo sa neba u reku Eufrat. Ofarbana jaja predstavljala su sveti uskršnji prinos u Egiptu. Isti obicaj održao se do današnjeg dana u Kini i Evropi. Uskrs ili prolece slavio se u cast preporoda neba i zemlje" ("Egipatska verovanja i savremena misao", str. 211-212).
 
Zašto ljudi, koji za sebe veruju da su hrišcani, farbaju jaja na Uskrs? Da li to cine pod pretpostavkom da Biblija nalaže ili zapoveda takav bezbožni obicaj? U Novom Zavetu nema ni spomena o farbanju jaja za Uskrs! Izvesno je da Hristos nije uveo takav obicaj. Apostoli i prvi hrišcani nisu cinili išta što bi nalicilo na takvu praksu. Zašto onda upražnjavati takav obicaj u današnje vreme? Zašto slediti paganizam, dok istovremeno pokušavate sebe da ubedite da ste hrišcanin, kada je vec sam Bog nazvao takve obicaje "gadovima"!?
 
Uskršnje bogosluženje na uranku
 
Da li mislite da je uskršnja služba prilikom izlaska sunca predivna? Slušajte - Bog je pokazao grehe Svog naroda proroku Jezekilju u jednoj viziji, prorocanstvu za današnje vreme:
 
"Jesi li video, sine coveciji?" kaže Bog. "Još ceš videti vecih gadova od tih (Jezekilj je upravo video one koji smatrahu sebe Božijim narodom kako obožavaju idole). I odvede me (u viziji) u trem unutrašnji doma Gospodnjeg i gle... izmedu trema i oltara beše oko dvadeset i pet ljudi... licem k istoku i klanjahu se suncu prema istoku. Tada mi rece: jesi li video, sine coveciji?... Zato cu i ja uciniti u gnevu, nece žaliti oko moje, niti cu se smilovati, i kad stanu vikati iz glasa u moje uši, necu ih uslišiti" (Knjiga proroka Jezekilja 8:15-18).
 
Da li ste shvatili šta je najgadnije od svega u toj Jezekiljevoj viziji? Obicaj identican onome što milioni ljudi izvode u ranim jutarnjim casovima na Uskršnju nedelju - bogosluženje dok izlazi sunce! Tokom tog obreda oni stoje licem prema istoku, dok se sunce pomalja iza horizonta i klanjaju se bogu sunca i njegovoj mitskoj idolopoklonickoj pratilji - boginji Ištar! Da! Prevareni da veruju da je to hrišcanski obicaj, svakog Uskrsa milioni ljudi ucestvuju u identicnom obliku drevnog sistema obožavanja sunca, klanjajuci se bogu sunca - Valu! Celokupna Biblija otkriva da je vecnom Bogu Stvoritelju najgadniji takav cin idolopoklonstva!
 
Kako se Uskrs uvukao u crkvu?
 
Videli smo poreklo Uskrsa i ranu istoriju tog praznika. Sada se postavlja pitanje kako je takav paganski festival dospeo u nominalnu hrišcansku religiju gde je zamenio Božiju uredbu? Pre nego što otkrijete zapanjujucu pricu o velikoj prevari, imajte na umu dve cinjenice: prvu - da Isus i apostoli nisu predskazali da ce istinita novozavetna Crkva uživati univerzalnu popularnost, vec cinjenicu da ce velika vecina u njoj OTPASTI OD ISTINE. U pismu Solunjanima Pavle prorokuje sveopšti OTPAD od vere koja je data jednom za svagda recima "vec radi tajna bezakonja". Apostol je napisao te reci dvadesetak godina nakon osnivanja hrišcanske Crkve, pri cemu je mislio na iste one "haldejske tajne" u kojima su glavni praznici Uskrs i Božic (Druga Solunjanima 2:7); drugu - iako je Isus izjavio u Novom Zavetu da kapije pakla nece nadvladati Njegovu Crkvu, ipak je prorekao da ce to biti "malo stado"; i da Njegova Crkva nikada nece biti neka velika, brojna, popularna i univerzalna organizacija (Jevandelje po Luci 12:32). Svet ne može da shvati upravo tu cinjenicu!
 
Istinita i lažna crkva
 
Novozavetno prorocanstvo opisuje dve crkve. Otkrivenje 17 konkretno govori o velikoj, mocnoj univerzalnoj crkvi, koja je deo ovoga sveta i koja zapravo upravlja politikom mnogih naroda, udruženim snagama sa "svetim Rimskim carstvom". U prorocanstvu ta crkva je predstavljena sa velikom pompom koja prati njen nastup i rituale, okicena porfirom, skerletom i zlatom, ponosita, svetska i nadmena. Knjiga Otkrivenja takode prikazuje ovu crkvu kao univerzalnog prevaranta, cijim su lažnim doktrinama duhovno opijeni svi narodi! Njena paganizovana ucenja i obicaji su do te mere otupeli moc duhovnog poimanja narodâ, da ljudi uopšte nisu u stanju da jasno razluce šta je istina! Ta crkva se hvali kako je prava, a u isto vreme je pijana od krvi svetih mucenika koje je pobila! Kako joj je onda uspelo da prevari ceo svet kao što je predskazala Božija Rec? Protestantski svet sigurno nije zavaran! Nažalost, jeste!
 
Obratite pažnju na peti stih u 17. poglavlju! Ta crkva je majka! Njene kcerke, crkve koje su je napustile iz protesta, u suštini su deo iste familije po svojim paganskim doktrinama i obicajima! I one su deo sveta, aktivno ucestvuju u svetskoj politici koja je njihovu majku ucinila "kurvom"! Citava ta otpadnicka familija - majka sa preko 400 srodnih i medusobno podeljenih denominacija u kojima vlada potpuna doktrinalna zbrka, ali i potpuno jedinstvo po pitanju glavnih paganskih doktrina i praznika - ima jedno porodicno ime! One za sebe kažu da su "hrišcanske", ali Bog ih naziva drukcijim imenom: "Tajna: veliki Vavilon"! Gde se onda krije istinita Crkva?
 
Mala i raštrkana ISTINITA Crkva
 
Da li se izopacila i istinita Božija Crkva, crkva koju predvodi Hristos - njena živa Glava? Da nije i ona jednostavno otpala u gore opisani sistem? Ne! Kapije pakla (smrti) nikada nisu i nece prevagnuti protiv istinite Crkve Božije. Istinita Crkva nikada nije otpala od istine, niti se ugasila, ali je prorocanstvo ilustruje kao "malo stado". Novi Zavet opisuje tu crkvu kao organizaciju koju velike i popularne crkve neprekidno progone i preziru zato što ona nije od ovog sveta, ne ucestvuje u svetskoj politici - jednom recju, drži se neokaljana od tog istog sveta! Prava crkva oduvek drži Božije Zapovesti i veru Isusovu (Otkrivenje 12:17). Ona slavi Božije praznike, a ne paganske svetkovine. Njena snaga dolazi od Duha Božijeg, ali ona nikada nije postala velika i popularna kao što svet to pretpostavlja! Ta Crkva oduvek postoji, cak i dan danas! Ali kuda se dela ta crkva? Gde je nestala u srednjem veku i gde se nalazi danas?
 
Pre svega, ne zaboravite da istinita Crkva nikada nije postala velika, politicki mocna i u svetu poznata organizacija. Ona je duhovni organizam - nepoliticka organizacija - koja se sastoji od onih ljudi cija je srca i živote promenio Duh Božiji, bez obzira na to da li su oni vidno okupljeni na jednom mestu ili rasejani po svetu. Pod udarima neprestanog progona i otpora organizovanih sila ovoga sveta, bilo je teško za ljude u toj Crkvi da ostanu udruženi i organizovani pod "istom kapom". Danilo je prorekao da ce istiniti Božiji narod da bude rasejan po celom svetu (Knjiga proroka Danila 12:7). To su predskazala još dva proroka: Jezekilj (Knjiga proroka Jezekilja 34:5-12) i Jeremija (Knjiga proroka Jeremije 23:1-2). U Jevandelju po Mateju stoji Isusovo prorocanstvo da ce prava Crkva biti raštrkana (poglavlje 26, stih 31); i ubrzo nakon Njegove smrti nastupio je progon koji je doveo do rasejanja apostolske Crkve (Dela apostolska 8:1).
 
Šta ignoriše vecina istoricara?
 
Svetska istorija oskudeva podacima o istinitom Hristovom Telu! Ovaj svet slabo primecuje i pamti rad tog "malog stada", koje je mrzeo, prezirao i terao u pustinju; stado koje je uvek nailazilo na otpor i ciji clanovi su uglavnom živeli raštrkani po celom svetu! Ali, postoje mnoge istorijske reference o tome da je istinita Crkva postojala kroz vekove sve do danas! Knjiga Otkrivenja 12 konkretno govori o toj Crkvi.
 
Istinita Crkva je prikazana u duhovnom svetlu, slavi i sjaju Božijeg Duha, ali je u ovom svetu progonjena! Ta Crkva drži Deset Božijih zapovesti. U Srednjem veku je bila oterana u pustinju tokom 1260 godina! Cak i u vreme apostola Pavla mnogi clanovi Crkve u Antiohiji, Jerusalimu, Efesu, Korintu i drugim mestima poceli su da otpadaju od istine. Javile su se podele. Nepreobraceni ljudi, ili oni koji su se odvratili od Božije istine i pobožnog nacina života, nisu ni bili deo istinite Božije Crkve, mada su se naizgled okupljali sa onima koji to jesu. "Tajna bezakonja" je vec delovala unutar tih vidljivih crkava. Otpad je uzimao sve više maha po lokalnim crkvama (narocito tamo gde su se okupljali clanovi nejevrejskog porekla) tako da je vec oko 125. godine n.e. vecina nastavila da se drži mnogobrojnih drevnih paganskih verovanja i obicaja, mada su i dalje ispovedali hrišcanstvo! Sve manji i manji deo vidljive crkve (koja se nazivala "hrišcanskom") je ostajao odistinski veran Bogu i Njegovoj istini i nastavio da se potcinjava rukovodenju Božijeg Duha.
 
Kada je pocetkom cetvrtog veka Konstantin preuzeo kontrolu nad tom vidnom nazovi-hrišcanskom crkvom, ona se vec skoro sasvim paganizovala, a zatim je zapocela sa ekskomunikacijom (iskljucivanjem) i progonom onih koji su se držali istinite Božije Reci! Istinitim hrišcanima koji su, iako raštrkani po svetu, sacinjavali istinitu hrišcansku Crkvu, najzad nije preostalo ništa drugo do da pobegnu, kako bi odistinski mogli da služe Bogu! Tako se vidno organizovana Crkva uspela na tron moci i postala LAZNA Crkva - otpala žena iz Knjige Otkrivenja 17.
 
Ubacen u Crkvu
 
Ne postoji živopisnija ilustracija o tome kako je Uskrs ubacen u Zapadnu Crkvu od ovog kratkog istorijskog prikaza u enciklopediji "Britanika" (11. izdanje, tom VIII, str. 828-829):
 
"Nema indikacija u Novom Zavetu da se u prvom veku u hrišcanskoj crkvi slavio Uskršnji praznik. O tome ne piše ni u delima crkvenih otaca... Prvi Hrišcani (izvorna istinita Crkva) su nastavili sa držanjem jevrejskih (to jest Božijih) praznika, mada u novom duhu - kao spomen na dogadaje koje su te svetkovine najavljivale. Tako se Pasha i dalje proslavljala u istinitoj Crkvi, ovog puta sa novom koncepcijom - istinitim pashalnim Jagnjetom - Hristom - vaskrslim prvencem iz mrtvih!
 
Iako je hrišcanska crkva slavila Uskrs još u vrlo ranom periodu, ubrzo izbija ozbiljan sukob izmedu hrišcana jevrejskog i neznabožackog porekla oko toga kada valja držati taj praznik, što je dovelo do duge i žestoke borbe. Za jevrejske hrišcane post se završavao 14. Nisana uvece, bez obzira na dan u sedmici, dok su nejevrejski hrišcani identifikovali prvi dan u sedmici sa vaskrsenjem Isusa Hrista (Rimska crkva, koja je tada pocela da zamenjuje prave hrišcanske doktrine paganizmom, upravo odatle vuce svoje korene). Oni su držali Veliki petak kao spomen na raspinjanje Isusa Hrista, bez obzira kog datuma je padao taj dan. Uopšteno govoreci, zapadne (katolicke) crkve držale su Uskrs u prvi dan nedelje, a istocne (gde je vecina ostala na putu istinite hrišcanske religije) su sledile jevrejsko pravilo. To znaci da su umesto paganskog Uskrsa istocne crkve svetkovale Pashu 14-og dana u prvom svetom mesecu.
 
Polikarp, biskup iz Smirne i ucenik jevandeliste Jovana, posetio je Rim 159. godine i sastao se sa Anisetusom, biskupom rimske parohije. Tema njihovog razgovora bio je Uskrs. Polikarp se zalagao za tradicionalno svetkovanje 14-og dana, onako kako je primio od apostola. Anisetus je, medutim, odbacivao ovaj apostolski obicaj. Cetrdesetak godina kasnije (197. godine), biskup rimski, Viktor, sastao se sa Polikratom, mitropolitom prokonzularne Azije (gde je apostol Pavle osnovao Crkve u Efesu, Galatiji, Antiohiji, Filadelfiji i one iz Knjige Otkrivenja 2 i 3). Raspravljalo se o istom pitanju. U to vreme hrišcanski svet je još samo u Aziji ostao privržen jevrejskom obicaju. Viktor je zahtevao da tamošnji hrišcani prihvate obicaj koji je u tom periodu preovladao u Rimu, što je Polikrat odlucno odbio priloživši mnogobrojne logicne razloge nasuprot rimskog obicaja. Nakon susreta Viktor je ekskomunicirao Polikrata, a sa njim i sve hrišcane koji su i dalje praktikovali izvorni obicaj (to jest, vodili pobožan nacin života po uzoru na Isusa, Petra, Pavla i celokupnu istinitu Crkvu iz prvog veka n.e.). Drugi biskupi su obuzdali Viktora da dekret o ekskomunikaciji ne stupi na snagu, pa su tako azijske crkve nastavile sa nesmetanim držanjem svog obicaja. Nakon ovog slucaja nalazimo da je jevrejski obicaj (istinita hrišcanska Pasha) s vremena na vreme iznova postajao predmet rasprave, ali u praksi nikada nije preovladao u nekim znacajnijim razmerama. Konacno rešavanje tog spora bio je jedan od razloga da Konstantin sazove Koncil u Nikeji 325. godine. U to vreme su jedini šampioni u držanju 14-og dana bili još samo Sirijci i Antiohijci.
 
Koncil je jednoglasno odlucio da ceo svet treba da slavi Uskrs u nedelju i da "od ovog casa niko ne treba da sledi zaslepljene Jevreje". Prosto receno, dekret je propisao da se nikome ne dopusti da sledi puteve Isusa Hrista koje je sledila istinita hrišcanska crkva! Nekolicina se kasnije odvojila od jedinstvenog stava vec tada politicki organizovane crkve i nastavila da se drži 14-og dana. U današnje vreme ti ljudi su poznati pod imenom "Quatrodecimani", a sam spor kao "Kvatrodecimanska kontroverza". Stoga možete da uocite na koji nacin je politicki organizovana crkva dospela do svoje velicine i moci - prihvatanjem popularnih paganskih obicaja kojima je postepeno iskorenila istinita biblijska ucenja, doktrine i praksu Isusa Hrista i istinite Crkve, barem što se tice kolektivnog držanja biblijskih obicaja.
 
Istiniti hrišcani drže Pashu
 
Novi Zavet otkriva da su Isus, apostoli i svi clanovi novozavetne Crkve - bez obzira na svoje neznabožacko ili jevrejsko poreklo - držali Božije subote i praznike, to jest sedmicne i godišnje šabate! Uzmite Bibliju i pažljivo išcitajte Dela apostolska 2:1; 12:3-4; 18:21; 20:6, 16; Prva Korincanima 16:8.
 
Euzebije, crkveni istoricar iz ranog perioda hrišcanske crkve, piše da je istinita Crkva svetkovala Pashu 14. Nisana - prvog meseca po svetom kalendaru.
 
"U to vreme postavljalo se pitanje od ne male važnosti. Sve parohije u Aziji držale su, po staroj tradiciji, da cetrnaesti dan u mesecu, kada je Jevrejima zapovedeno da žrtvuju jagnjad, treba svetkovati kao praznik Spasiteljeve pashe... Azijski biskupi, na celu sa Polikratom, odlucili su da se drže starog obicaja koji su nasledili putem crkvene tradicije. U pismu Viktoru i rimskoj crkvi sam Polikrat ovako objašnjava nasledenu tradiciju:
 
'Mi svetkujemo tacan dan; niti dodajemo, niti oduzimamo. Jer i u Aziji su se ugasila velika svetla koja ce ponovo ustati na dan Gospodnjeg dolaska, kada bude došao sa neba da u slavi pozove sve svete. Medu njima je i Filip, jedan od dvanaest apostola, pa i Jovan, svedok i ucitelj koji se naslonio na grudi Gospodove. I Polikarp iz Smirne, biskup i mucenik i Trasije, biskup i mucenik iz Eumenije, ... biskup i mucenik Sagaris... blagosloveni Papirijus, ili Melito... Svi oni svetkovaše cetrnaesti dan kada je Pasha, u skladu sa Jevandeljem. Ni u jednom aspektu ne odstupaše, nego su sledili pravila hrišcanske vere.'" (Crkvena istorija, knjiga V, poglavlja XXIII i XXIV)
 
Ali, kako je lažna paganizovana crkva rasla u broju i politickoj moci, u cetvrtom veku naše ere doneti su dekreti kojima je nametnuta smrtna kazna za hrišcane koji su nadeni da svetkuju Božiju Subotu (Šabat) i Božije praznike. Najzad, da bi mogli da se drže istinitog Božijeg puta, mnogi hrišcani (koji su sacinjavali istinitu Crkvu) pobegli su da bi preživeli. Ipak, veliki deo istinite Crkve Božije je ostao u Rimskom Carstvu, mada su ti hrišcani ostali verni Božijoj istini i to su platili svojim životom umrevši mucenickom smrcu (Otkrivenje 2:13; 6:9; 13:15; 17:6; 18:24). Poslušnost Bogu bila im je draža od vlastitog života! Da li je to slucaj i sa Vama?
 
Šta je Bog zapovedio?
 
"Pricešce", cesto zvano i "vecera Gospodnja", zapravo je Pasha, što je pravilniji naziv za tu uredbu. U pogledu svetkovanja Pashe, kao i svih drugih obicaja, Juda upozorava "bodreci nas da se borimo za veru koja je jednom zauvek predana svetima". Sada kada nam je poznato pagansko poreklo uskršnjeg slavlja, uklonimo tone grešaka koje su zatrle istinu o svetkovanju Pashe - spomena na Hristovu smrt! Ispitajmo kako je Isus držao ovu uredbu, jer ako idemo Njegovim stopama necemo pogrešiti.
 
U Jevandelju po Luci 22:14-20 citamo: "A kad je došao cas, leže za trpezu i apostoli s njime... Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i dade njima govoreci: ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo cinite za moj spomen. A isto tako i cašu posle vecere govoreci: ova caša je novi savez (zavet) mojom krvlju koja se proliva za vas".
 
Obratite pažnju da, "kad je došao cas", Isus uvodi beskvasni hleb i vino. On nam je dao primer time što je u odredeni dan i cas držao tu uredbu. Takode primecujete da im je zapovedio da je svetkuju recima: "Ovo cinite!" A zašto? "Za moj spomen", rekao je. Te tragicne noci, vece uoci svoje smrti, Isus je ustanovio novozavetni nacin praznovanja Pashe, opisan u Jevandelju po Luci. Matejev zapis u Bibliji pokazuje da je uredba uspostavljena u samo vreme starozavetne Pashe "kada su jeli" (Matej 26:2, 26). Isus je znao da je kucnuo Njegov cas, da je On naše pashalno jagnje (pasha) koje ce se prineti na žrtvu za nas (Prva Korincanima 5:7).
 
Pasha se uvek držala 14. Nisana uvece, a to je prvi Božiji mesec prema svetom (ili jevrejskom) kalendaru. Te noci završila se poslednja pashalna vecera posle koje Isus uvodi novozavetne simbole: beskvasni hleb i vino kao zamenu za jagnje koje je trebalo klati svake godine. Celovito objašnjenje o izvornoj Pashi koju je Bog uspostavio naci cete u drugim brošurama.
 
Ne zaboravite da je Isus zapovedio: "Ovo cinite za moj spomen". Zašto? Zato što je održavanje Pashe zapovedeno "zauvek". Pashu je trebalo svetkovati svake godine, kao i Praznik beskvasnih (presnih) hlebova. "Zato vrši zakon ovaj na vrijeme, od godine do godine" (Druga knjiga Mojsijeva 13:10). Isus nam je dao primer (Prva Petrova 2:21) tako što je držao uredbu o Pashi u odredeni dan jedanput godišnje (Luka 2:42). Pretpostavimo da su Izraelci, dok su još boravili u Egiptu, držali ovu uredbu nekog drugog dana od onoga koji je Bog propisao. U tom slucaju oni ne bi bili spaseni od andela smrti koji je te noci prošao uzduž i popreko Egipta! Bog sve radi na vreme i zato nam je dao tacno vreme kada treba držati uredbu o Pashi. "Kad je došao cas" Isus je uveo novozavetne pashalne simbole.
 
Uredba o poniznosti
 
Matej, Marko i Luka pominju upotrebu beskvasnog hleba i vina za Pashu. Jovan izveštava da postoji još jedan aspekat te uredbe. U 13. poglavlju Jovanovog Jevandelja primecujemo da, nakon pashalne vecere (2. stih), Isus uzima peškir (4. stih) i krece da opere noge svojim ucenicima (5. stih).
 
"A kad im opra noge, uze svoju gornju haljinu i leže opet za trpezu, pa rece: razumete li šta sam vam ucinio? Zovete me uciteljem i Gospodom, i dobro kažete, jer sam ja to. Pa kad sam ja, Gospod i ucitelj, oprao noge vama, i vi ste dužni da perete noge jedan drugome; jer vam dadoh primer da i vi cinite onako kako sam ja vama ucinio" (Jovan 13:12-15).
 
Ako ko razmišlja da li se ova uredba o poniznosti odnosi i na njega u smislu zapovesti, neka pogleda šta piše u Jevandelju po Mateju 28:19, 20 gde Isus kaže tim istim ucenicima: "Zato idite i nacinite sve narode mojim ucenicima, krsteci ih... uceci ih da drže sve što sam VAM naložio". Dakle Njegovi ucenici su trebali da nas nauce svetkovanju svega što im je On zapovedio!
 
Godišnja svetkovina u apostolskoj crkvi
 
U Prvoj Korincanima 5:7 i 8 Pavle kaže: "Jer i Hristos je kao naše pashalno jagnje prinet na žrtvu. Stoga treba da praznujemo ne sa starim kvascem... vec sa beskvasnim hlebovima iskrenosti i istine". U 11. poglavlju on daje uputstva kako da izvrše samu uredbu. Neki pogrešno razumeju 26. stih koji glasi: "Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu cašu" tumaceci ga kao: "Uzmite koliko god puta želite". Ali stih ne kaže "koliko god"! U njemu piše "kad god" - svetkujete Pashu - "obznanjujete smrt Gospodnju - dok ne dode". Cak je i Isus zapovedio: "Ovo cinite, kad god iz nje pijete, meni za spomen" (25. stih). To cinimo u znak secanja na Gospodovu smrt, kao komemoraciju tog dogadaja. Kao što znate, komemoracije se održavaju jedanput godišnje na datum dogadaja koji obeležavaju. Tako i mi svake godine održavamo po jednu komemoraciju Hristove smrti pošto je potrebno da "obznanjujemo smrt Gospodnju - dok ne dode".
 
Hristos je uveo uredbu o novozavetnoj Pashi vece pred svoju smrt, na sam pocetak 14. Aviva po svetom Božijem kalendaru. Bog ne zapocinje dan u ponoc, vec zalaskom sunca. Kasnije tog istog dana, kada je otišao u vrt Getsimaniju, Juda Iskariot je poveo svetinu da Ga uhvati. Potom su Ga razapnuli istog 14. Aviva tokom obdanice! Poštujuci Isusov primer time što svetkujemo tu svetu uredbu u istom periodu kada ju je i On držao, u vreme kada se slavi Pasha - kako je to zauvek zapovedeno - secamo se Gospodove smrti svake godine, i to na noc kada su Ga razapnuli.
 
Neki uvek postavljaju pitanje šta je Pavle hteo da kaže u stihovima 27-29 u Prvoj Korincanima 11. Apostol ovde ne razmatra pitanje dostojnosti hrišcanina da primi Pashu, vec nacin na koji to treba uciniti. Pashu primamo nedostojno ako to ucinimo na pogrešan nacin. Kada naucimo istinu o tome kako se svetkuje ta uredba, pa je opet izvršimo u vreme kada Bog to nije propisao, onda je primamo nedostojno. Pasha se prima nedostojno i ako ne prihvatimo Hristovo telo i Njegovu krv. Stoga je potrebno da ovoj najsvetijoj uredbi pristupimo dostojno, a ne na našu osudu!
 
Greška u nekim prevodima
 
Sledeci primer Isusa Hrista i Njegovih apostola, rana Crkva je svetkovala Pashu i Praznik beskvasnih hlebova koji sledi odmah nakon nje. Upravo taj praznik spominje se u Delima apostolskim 12:3, a u sledecem stihu i Pasha. Sveti Božiji Duh nadahnuo je pisanje ovih reci koje su ispravno prevedene na srpski jezik. To nije slucaj sa mnogim stranim prevodima gde se u cetvrtom stihu pojavljuje rec "Uskrs".
 
Vec smo ustanovili da je "Uskrs" ubacen u Crkvu mnogo kasnije nakon smrti Isusa Hrista. Stoga je rec o pogrešnom prevodu u stranim tekstovima. Izvorna grcka rec u 4. stihu je "pascha" što je, naravno Pasha. Stoga se u tom stihu ne spominje Uskrs, nego on upravo dokazuje da je Crkva i deset godina nakon Hristove smrti svetkovala Pashu.
 
Šta znaci "lomiti hleb"?
 
Neke veroispovesti tumace Dela apostolska 20:7 kao dokaz da "veceru Gospodnju" treba uzeti svake nedelje ujutru! Pre svega obratite pažnju da se radnja u tom stihu odvija posle Dana beskvasnih hlebova (6. stih). Pavle propoveda oproštajnu poruku ljudima koji su se sastali u subotu uvece, a ne u nedelju ujutru. Hleb su prelomili posle ponoci (7. stih) jer su bili gladni. "Prelomi hleb i jede, i pošto im je još mnogo govorio do zore otide". Rec je, dakle, o obicnom obedu!
 
Slican izraz - "izlomi hleb" - nalazi se i u Delima apostolskim 27:34, 35. "Stoga vas molim da jedete... uze hleb... izlomi ga i stade jesti". Isto tako Dela apostolska 2:46: "Lomili su hleb po kucama, primali su hranu s radošcu i prosta srca". To nikako nije mogla da bude "vecera Gospodnja", tacnije receno Pasha, jer je Pavle napisao da ako uzmemo Pashu zarad utoljavanja gladi, to cinimo sebi na osudu. U vreme apostola svi ljudi su "lomili hleb" pošto nisu imali vekne, koje se seku na kriške, kao mi danas. Isus je prelomio hleb tokom pashalne vecere zato što je jeo uobicajeni obrok za tu priliku.
 
Potrebno je da se vratimo veri koja je jednom zauvek predata svetima. Držimo se ponizno i poslušno svete Uredbe o Pashi, kao što nam je zapovedeno, u vreme koje propisuje Sveto Pismo - nakon zalaska sunca, 14. Aviva po svetom kalendaru.
 
(Umetak u brošuri)
 
Hrišcani i Pasha
 
Isus i apostol Jovan, poslednji od dvanaestorice apostola, držali su Pashu. Isti praznik držali su i neki hrišcani u Škotskoj cak sve do 7. veka naše ere. Informacija o tome dolazi - ni manje ni više - od velikog autoriteta za istoriju hrišcanske crkve - Bedea! Njegova "Crkvena istorija engleskog naroda" zapanjice mnoge koji žive u pretpostavci da su Hristos i apostoli u prvom veku slavili Uskrs. Bede piše:
 
"Sledeci Zakon Božiji zapisan u Starom Zavetu, Jovan je imao obicaj da zapocne Praznik Uskrsa (zapravo Pashu) uvece, cetrnaestog dana u prvom mesecu, bilo da je tada bila subota, ili neki drugi dan" (Tom III, str. 25).
 
Apostol Jovan, autor pet novozavetnih knjiga, ucenik "koga Isus ljubljaše", držao je Pashu 14-og dana u prvom mesecu (Nisanu ili Avivu), kao što je to Bog svojevremeno zapovedio Mojsiju. Ovaj katolicki teolog iz ranog perioda crkvene istorije u svom delu izricito kaže šta je bila apostolska praksa posle smrti Isusa Hrista! Odakle Jovanu takav obicaj? Iz primera koji je video od samog Isusa Hrista!
 
"Naš Gospod, Autor i Davalac Jevandelja, pojeo je staru Pashu, a zatim uspostavio Novozavetni Sakrament da ga Crkva slavi u znak secanja na Njegovu smrt i to ne bilo kada, nego na cetrnaesti dan" (Crkvena istorija, tom III, str. 25).
 
Bede ponavlja ono što sama Biblija jasno kaže: Isus je jeo staru Pashu, a potom ju je zamenio novozavetnim simbolima - beskvasnim hlebom i vinom - 14. dana u prvom mesecu. Obicaj držanja novozavetne Pashe, na osnovu primera Isusa Hrista i apostola Jovana, vekovima se održao u izolovanim grupama hrišcana. Bede nam porucuje da su neki vernici u Škotskoj držali Pashu cak u sedmom veku! (Tom II, str. 19)
 
Mnogi istiniti hrišcani, koje je svet proganjao i koji su bili raštrkani i nepriznati, vekovima su održavali istinitu Crkvu Božiju u životu - Crkvu koju cine oni koji u sebi imaju sveti Božiji Duh.
 
 
Church of GodFaithful Flock - Don Billingsley